субота, 9. фебруар 2013.

OSVETA....ILI IPAK NE?? :)


Nakon bolnog raskida, osveta se čini kao pravo rešenje...
Mi žene smo specifična bića. I kad ostavljamo, a pogotovo kada smo ostavljene, završimo u moru suza, čipsa i čokolade, ljubavnih filmova i s mobilnim u rukama. Sve o čemu razmišljamo je kako ga vratiti, hoće li se javiti i reći da mu je žao. A ako se i ne javi, mi ćemo svejedno poslati poruku i na kraju mu sve oprostiti. Po ko zna koji put ostaćemo povređene, jer gde je puklo jednom, pući će opet (a kamoli peti put). Sve dok, nakon još nekog određenog vremena ne shvatimo da nam je dosta svega i da je ovaj put stvarno gotovo, jer se on jednostavno neće promeniti. Tada će se u nama javiti sasvim novi osećaj – želja za osvetom. I to u onima koje se duboko u sebi nikako ne mogu pomiriti sa situacijom, koliko god to pokušavale, a to je većina žena.:)) Slažemo se sa bacanjem njegovih stvari, paljenjem zajedničkih slika, CD kompilacijom sa svim najpopularnijim pesmama protiv muškog roda i drugim sličnim situacijama koje su u granici normalnosti. A zatim je vreme da stanemo!
Sada je vreme u kojem se stiče jedno vrlo vredno životno iskustvo. To je vreme koje ti je potrebno da isplaniraš što je najbolje za tebe i priznaš samoj sebi da to nije on, jer kraj njega nikad nećeš biti srećna. Ono ne podrazumeva samosažaljevanje, izbegavanje mesta na kojima bi ga mogla sresti, razmišljanje o tome gde je i s kim, brisanje sa Facea ili javljanje. Ono podrazumeva kvalitetan odmor, dovođenje u top formu, dobar šoping, izlaske i upoznavanje novih ljudi. Ako negde sam ne vidi kako ti je dobro, sigurno će čuti od nekoga. A tada će on biti taj koji će početi žaliti zbog svega što je učinio, izbegavati mesta gde bi te mogao sresti, kopati po tvom Facebook profilu i analizirati svaki status ili pesmu, razmišljati o tome kako da ti se javi i vrati. Ignorisanje boli više od bilo koje ružne reči. To si ti saznala nekoliko sedmica/meseci pre, a on tek sada. Nekad je tebi bilo žao što si ostavljena, a sada je njemu žao što te je ostavio.
I to je, drage moje, pametno odigrana osveta. Za nju treba vremena i truda, ali kada se jednom ostvari – najslađa je.

петак, 22. јун 2012.

Ljubav...

Pitala sam jednog psihologa šta je to LJUBAV? Rekao mi je: "Uh, ima li kakvo lakše pitanje?"
 Mislim, svi mi znamo što je ljubav... u praksi. Svima su nam poznati simptomi koje osećamo kada se zaljubimo, kada nekoga volimo...Znojenje, vrućina u obrazima, lupanje srca, nemogućnost razumnog razmišljanja, ludo ponašanje... Ma sve  u svemu, kad se zaljubimo postajemo potpuno nezainteresirani za ostataki sveta, za sve osim za tu jednu i jedinu, najbolju, najlepšu i najčarobniju osobu u koju smo se zaljubili. 



 Karl Sandberg je rekao da "Postoji mesto gde ljubav počinje i mesto gde ljubav prestaje...Postoji dodir dve ruke koji se opire svim rečnicima...Ruke, oči, tepanja - pomoću njih se ljubav bori i gradi... Postoje cipele koje ljubav nosi i njen je dolazak tajni...Postoje tumačenja ljubavi na svim jezicima i nije nađeno nijedno mudrije od ovog: Postoji mesto gde ljubav počinje i mesto gde ljubav prestaje - a ljubav ne traži ništa!"

I zaista, čitajući mnogo pesama, shvatila sam zapravo da pesnici  najbolje tumače ljubav, koja je osnova našeg života, vrhunski zakon vasione. O ljubavi se mnogo priča ali se nikad ne dopriča, nema definicija, gotovih pravila. Ali zato je o zaljubljenosti sve rečeno. I sasvim je sigurno, zaljubljenost nije ljubav.

Po meni, to čisto lepo osećanje kao i nadanja koji ona donosi  opisala je Desanka Maksimović u svojoj pesmi Strepnja...

Ne, nemoj mi prici! Hocu izdaleka
da volim i zelim oka tvoja dva.
Jer sreca je lepa samo dok se ceka,
dok od sebe samo nagovestaj da.

Ne, nemoj mi prici! Ima vise drazi
ova slatka strepnja, cekanje i stra'.
Sve je mnogo lepse donde dok se trazi,
o cemu se samo tek po slutnji zna.

Ne, nemoj mi prici! Nasto to, i cemu?
Izdaleka samo sve k'o zvezda sja;
izdaleka samo divimo se svemu.
Ne, nek' mi ne pridju oka tvoja dva ...

четвртак, 3. мај 2012.

KAKO PRAVILNO NANETI PARFEM?




Parfem je jedno od velikih zadovoljstava žena (ukoliko je kvalitetan, naravno), a i muškarci ih veoma vole. Kao i sve ostalo, i parfemi i tehnologija njihovog pravljenja menja se s vremenom, tako da pravila koja su nekad važila više nije neophodno slediti.

Ranije se savetovalo da parfem nanesete na sva pulsirajuća mesta (vrat, ručni zglob, može i unutrašnja strana lakta, neki su ga nanosili i na zadnji deo kolena…) ili, na drugi način formulisano, na sva mesta na kojima biste volele da vas ljube. Taj savet je imao odličnu osnovu, jer su tada parfemi proizvođeni tako da je toplota tela potpomagala širenje njihovog mirisa, pa je nanošenje na “pulsirajuće” tačke obezbeđivalo da zamamno mirišete.

Danas je, međutim, tehnologija proizvodnje parfema složenija. Miris se neće samo širiti od vas jednom kada ga nanesete, jer su sada parfemi prilično kompleksne mešavine različitih sastojaka koji će proći kroz različite faze nakon što ih stavite na kožu. Prvo će biti jasni i iskričavi, zatim će se “rastopiti” i postati nežniji i topliji. Ne zavise više od toplote vašeg tela, ne toliko, pa ih nije ni neophodno nanositi samo na mesta gde je puls najizraženiji i odakle bi se nekadašnji parfemi najbolje širili.



Ono što se danas, zapravo, najviše proizvodi i prodaje jesu toaletne vode u spreju, jer su one mnogo blaže, pa ih možete nositi celog dana a da ne izvršite atak na čulo mirisa svakog pored koga prođete. Posledica toga jeste da te toaletne vode možete sasvim slobodno da raspršite po celom telu – ne kao da se kupate u parfemu, s količinom ipak ne treba biti neumeren, ali nije više ni potrebno naneti ih na svega nekoliko tačaka. Nakon što svoj omiljeni miris raspršite po celom telu, za vama će ostajati mirisan – a ipak ne prenapadan, ako ne preterate s količinom – oblak kuda god da prođete.



Izvor: Krstarica

уторак, 24. април 2012.

Jedan je tata!


Tata, hvala ti!

Hvala ti!

Hvala za svaku promenjenu pelenu, onda kada nisam znala ni kako se zovem, kada nisam znala ni ko si!

Hvala ti što nisi odustao od mene kada sam bila jako bolesna!

Hvala ti za svaku igračku koju si mi doneo!

Tata, hvala ti za svaki zagrljaj!

Hvala ti za svaki put kada me nisi izudarao kada sam bila nemirna!

Hvala ti što me u životu nisi udario!

Tata, hvala ti za moju prvu kucu Donu! Za mog papagaja, zlatnu ribicu, plišanog majmuna koji je bio veći od mene!

Hvala ti što si me uvek razumeo i branio!

Hvala ti za svaku vožnju do grada!

Hvala ti za svaki put kada si se probudio iz sna da me dovezeš kući, iako sam cirke bila!

Hvala ti što si mi podario i brata i sestru!

Hvala ti za svaki savet!

Hvala ti što si mi objasnio šta je ciklus!

Hvala ti što si mi objasnio šta je to vođenje ljubavi, i kako deca nastaju!

Hvala ti za svaku užinu koju si mi spremio!

Hvala ti što si me svako jutro češljao pred školu, jer sam trapava i spora!

Tata, hvala ti što imaš to veliko i toplo srce!

Hvala ti što sam ista kao ti!

Hvala ti što si me utešio kada me prvi dečko povredio!

Hvala ti za svaki ručak koji si mi s ljubavlju spremio!

Hvala ti za svako letovanje!

Tata, hvala ti što si me školovao!

Hvala ti što si mi baš ti otac!

Hvala ti što si otišao preko pola sveta da bih ja bolje živela!

Hvala ti što me zoveš svaki dan!

Tata, hvala ti što i najcrnje okreneš na šalu!

Tata, hvala ti što niko na svetu ne može da mi te zameni!

Hvala što si mi život podario!

Hvala ti što uvek mogu da računam na tebe!

Tata, hvala ti što nemamo tajne!

Ti si moje srce, ti si moje telo, moja krv! Ništa te ne može nadomestiti, zato mi toliko i fališ! Hvala ti što sam zbog tebe saznala šta je bol i nedostajanje, jer bi taj osećaj potrošen na nekog drugog bio sulud!

Tata, jedva čekam dan kada ću te opet zagrliti! Kada ću čuti kako me sa pola dvorišta zoveš: “Debela!” Biće to prvi put da ću se obradovati što sam debela!

Bez tebe dani su sivi, iako je sve u boji!

Čeka te tvoja šolja za nes, svako jutro je gledam dok ispijam iz svoje šolje!

Čeka te tvoj kauč gde se nerviraš uz turske serije, taj TV više ne uključujem, jer previše podseća…

Izvini za svaki bol koji sam ti priredila, nisam htela!

Izvini što i sada plačem, nisi me tako učio!

Hvala ti što si od mene napravio osobu sposobnu za život!

Tata, u ovaj tekst ne može da stane taj broj “Hvala” koliko ih osećam, koliko ih zaslužuješ!

Tata, hvala ti što si moj tata! Da si nečiji drugi – bila bih ljubomorna..

Sve prave ljubavi (ni)su tužne





Ko sam ja i odakle mi pravo da pričam i pišem o toj univerzalnoj temi o kojoj su mnogi mudriji i zreliji od mene već odavna pokušali dati odgovore, i (pogrešno) misle da su u tome uspeli? Ko se krije iza potpisa na dnu ovog teksta i predstavlja kao serijski monogamna zavisnica od ljubavi?
Ali kada si deo jednog tužnog, da ne kažem lošeg, socijalnog okruženja, prepunog depresivnih ljudi otuđenih jedni od drugih, pa čak i od svoje vlastite prirode, kako da pomognem sama sebi da suptilno ne provirujem u tuđe živote? Na kraju krajeva, i ovi će redovi, ipak, završiti jednom u nizu istina o mome.

Nedavno mi se javio prijatelj s kojim sam, igrom slučaja, izgubila kontakt. Jednostavno, razišli su nam se životni putevi i s moje se strane niti jednom nije javila potreba da ga možda upitam kako je. Tužno, pomalo i bezobrazno s moje strane, reći ćete. posebno što je on bio jedan od onih nepresušnih izvora inspiracije, odnosno njegov život, u koji sam drsko zavirivala. Da mi ne bi ostao dužan, upitao me o čemu ću sada pisati kada sam konačno sretna. On, naime, smatra da se o jednoj pomalo idiličnoj ljubavnoj priči nema puno toga reći, te da ljudi jednostavno o tuđoj sreći ne vole znati puno. Što manje znaju, manje vam zavide, iako je više žele i za sebe.

“Sve prave su ljubavi tužne”, pevao je Balašević, a mnogi će se složiti s njime. Ako nema boli, izazova i patnje, ako vaša ljubav ne može biti povod budućem književnom bestselleru ili pesmi uz koju ćete poželeti razbiti čaše i platiti Cigane da vam sviraju dugo u noć, kako ćete znati da je ta ljubav ona prava?

I sada bih se ja trebala staviti u ulogu nekog mudrog s početka ovog teksta, koji će vas razuveriti i dati nadu da tamo negde, na sredini puta, pred kraj balade čeka svakog njegov vlastiti srecan kraj. To nažalost, neće biti lako. Stigla su vremena u kojima se srecni završeci ne vide niti u jednom segmentu života. Kako pronaći unutrasnje zadovoljstvo, ljubav i, što je još važnije, obostrano zadovoljstvo, ako se sreća odlučila sakriti i otići nekom drugom stranom? Kako na sve ovo odgovoriti objektivno kada svako od nas živi život na svoj  način?

Niko od nas između dva izbora neće biti toliko lud da izabere onaj teži, a onda opet, ako je bilo lako, zašto negde u kutu naše glave imamo usađeno ono pitanje “Ako je bilo lako, da li je bilo vredno?” I konačno, “Šta ako nije bilo pravo?”

Vidite, potpuno subjektivno, jer drugačije ne mogu, odgovorit ću vam da od svih stvari na svetu, svih ciljeva, loših izbora sredstava, moralnih igrica, mogućih i nemogućih načina traženja sreće, ljubav treba doći lagano. Treba vas, ako je ikako moguće, uhvatiti nespremne, da se ne stignete ni upitati “Šta sad?”, da ne stignete dozvoliti vlastitom strahu od potencijalne boli, patnje ili čak vezivanja za nekoga da vas zakoči.

Da bi bila prava, za nju morate otpustiti sve kočnice. Ne mora biti tužna da bi bila prava, a ako vam se čini da je sve idealno, pustite da tako i bude. Da vas obuzme onaj neponovljivi osećaj leptirića u stomaku, kojih neće uvek biti, ako se zajednički ne borite da ih konstantno oživljavate. Tražite kompromise, tražite sreću i maštajte o večnosti. Pronađite je prvo u sebi, makar trebale godine samoće da upoznate onaj deo vas koji ćete potpuno iskreno izložiti nekom drugom. Taj čarobni, skriveni i intimni deo vas u koji će moći proviriti samo ona osoba kojoj je jednako potrebno kao vama da voli. Sigurna sam, potrebno je svakome.

Pogledajte samo koliko puta dnevno naiđete na nečije profile na društvenim mrežama koji će vam i najnepoznatije osobe učiniti poznatima i približiti vam njihov svet. Približice će vam osobe za koje se nećete ni nadati koliko su vam slične, i shvatićete koliko svi na neki neobičan način gajimo iste zelje, sumnje i strahove. Neki neće dopustiti da im se približite, neki će nastaviti svoju intimu izlagati kao šarene artikle u izlogu bez ikakve namere da pronađu sreću. Njihovi negativni stavovi naterace će vas da pomislite da je tako normalno, društveno prihvaćeno, te da tako jednostavno treba biti. Ne treba, ako vi to ne želite. Ignorisite strahove, i tuđe i svoje. Izađite iz kože koja vas steže i vuče prema nazad. Šta onda ako se razočarate? Jednom, kada se osvrnete iza sebe, moći ćete, sa nekim melanholičnim tonom reći sami sebi da ste jednom i vi proživeli tu magičnu ljubav. Možda ćete poželeti da o njoj pričati, ako čak ne i zapisati nešto što će, ako ne ljubav sama, ipak ostati večno.

Nemojte ružno govoriti o ljubavi, ona to nije zaslužila. Barem ona prava nije.

Ta prava ljubav čeka na svakoga. Molim vas, barem kad je ljubav u pitanju, nemojte biti kukavice. Verujte mi, iako “ko sam ja da to tvrdim”, u jednom trenutku ovog nimalo lakog života, isplatiće vam se.

Ljubav na prvi i poslednji pogled


Poimanje ljubavi često se kosi s realnošću. Devojčice misle da će doživeti sudbinu princeze iz bajke i živeti srećno do kraja života sa svojim visokim, zgodnim, šarmantnim, pažljivim, prepametnim, duhovitim princem, koji će celoga života gledati samo u njihovom pravcu. Onda odrastu i zaljube se u nekoga ko nema pola od ovih osobina i shvate da to znači da vole. A san o savršenom muškarcu čiji ih poljubac diže iz mrtvih ostaće uvek to – san i ideal ljubavi. To je čista poezija.

Ne zavaravajte se, svi imaju ideale. Pojedini veliki pesnici koji su ostavili neizbrisive tragove u svetskoj književnosti bez ideala ne bi postali veliki. I mi sada ne bismo pričali o tome.


Prelepa dama Danteovog uma

Priča o Danteu (Dante Alighieri) i Beatriče (Beatrice Portinari) ispričana je milion puta. O njihovom fatalnom susretu kada su bili deca. I sve je ostalo na tome. Nikada se nisu upoznali, nikada se nisu dotakli. Pogled. To je istorija Danteove ljubavi.

Dante je video Beatriče samo dva puta. Ona se udala za drugog i umrla u 24. godini. Pitate se kako je mogao da je voli ako je nikada nije zaista upoznao? Ako se udubite u Danteove sonete i kancone, shvatićete da je to pre obožavanje i divljenje nego strasna ljubav prema ženi. Beatriče je sličnija snu i fantaziji nego što je odraz stvarnosti. Ona je Danteova idealna draga, stasala u njegovoj mašti. Tamo je dobila oblik kakav imaju svi prinčevi i princeze iz snova.


Rafaele Đaneti: Prvi susret Dantea i Beatriče

Logično, Danteova žena iz snova postala je glavni lik u njegovim delima. U “Božanstvenoj komediji”, Beatriče mu je vodič kroz čistilište i raj. A zašto ne i kroz pakao? Zato što je raj slika dobra i vrline, a čistilište predstavlja prelaz od pakla (zla) do raja (dobra) putem kajanja i pokore. Beatriče je ideal dobra, i još više od toga. Ona ga uvodi u raj, pod njenim vođstvom on stiže do spoznaje i ljubavi Boga. Jer kada čoveka ljubav uzvisi do Boga, spaja se ljudsko i božansko, a to je najviše dobro.

Đema Donati (Gemma Donati) bila je Danteova žena, koja mu je rodila petoro dece. Imali su srećan brak, ugovoren još dok su bili deca. Ipak, Đema nikada nije bila inspiracija ni za jedan stih velikog pesnika. Ona je bila žena ovog sveta, bila je deo Danteove stvarnosti. Beatriče je postojala u Danteovoj lirici i njegovom umu. Zato je i nazvao “prelepa dama mog uma”.

Petrarkina idealna draga

U crkvi svete Klare u Avinjonu, 6. aprila 1327. godine, Petrarka (Francesco Petrarca) je video Lauru (Laura de Noves) i zaljubio se u nju. Njegova platonska ljubav prema ovoj ženi, duga 21 godinu, ima iste crte kao Danteova prema Beatriče. Laura je bila tuđa žena koja je mužu, trgovcu tkaninama, rodila devetoro dece. Nikada nije upoznala Petrarku niti mu uzvratila ljubav. Ipak, postala je idealna draga najvećeg renesansnog pesnika i jedina tema proslavljenog “Kanconijera”.

Josef Manes: Prvi susret Petrarke i Laure

Laura je, kao i Beatriče, konture idealne žene dobila u Petrarkinoj mašti. Ona je njegov ideal ljubavi, savršeno biće nalik božanstvu. Za razliku od Dantea, čija je ljubav prema Beatriče pre svega duhovna i oličava najveće hrišćansko dobro, Petrarka je opčinjen i Laurinim izgledom, ne samo vrlinom. Bio je očaran njenim anđeoskim hodom, belim tenom i dugom kosom boje zlata. U “Kanconijeru” slavi dan i čas kada je prvi put ugledao njene oči i blagosilja sve patnje koje doživljava zbog neuzvraćene ljubavi.

Iako su na drugačiji način pisali o svojim boginjama, za Dantea i Petrarku one predstavljaju isto – sliku idealne drage bez koje njihova poezija ne bi zauvek preokrenula tok svetske književnosti.

Kažu da se samo jednom istinski voli. Ne slažem se. Ako je to istina, ja sam se onda rodila dvaput. Renesansni pesnici voleli su ideal žene, ne samu nju. Voleli su obrise njene ličnosti koju su sami oblikovali, voleli su simbol ljubavi, a ne njenu antropomorfizaciju. Mi, ipak, živimo u stvarnom svetu...

Izvor: wannabemagazine.

субота, 21. април 2012.

ŽELEO JE KUPITI SAT OČEVOG VREMENA!!!


Čovek se vratio s posla kasno, umoran i nervozan i nađe svog 5-godišnjeg sina kako ga čeka na vratima.
SIN: „Tata, smem li te nešto pitati?“
OTAC: „Da, naravno, reci, šta je?
SIN: „Tata, koliko zarađuješ na sat?“
OTAC: „To se tebe ne tiče. Zašto me to pitaš?“ kaže ljutito
SIN: „Samo sam želeo znati. Molim te, reci mi, koliko zarađuješ na sat?“
OTAC: „Ako već moraš znati, zarađujem 50 dolara na sat.“
SIN: „Oh,' dečak odgovori, spuštene glave.
SIN: „Tata, molim te, možeš li mi pozajmiti 25 dolara?“

Otac je bio besan „Ako je jedini razlog što me pitaš da ti pozajmim 25
dolara taj da možeš kupiti nekakvu igračku ili sličnu besmislicu, tada
se okreni i idi pravo u sobu i razmisli zašto si tako sebičan. Ja ne radim svaki dan za takve dečje idiotarije!“
Dečak je tiho otišao u sobu i zatvorio vrata.
Čovek je seo i postao još ljući zbog dečakovog pitanja...kako se usuđuje pitati takva pitanja samo da bi dobio novac?
Nakon nekih sat vremena, malo se smirio pa razmislio:
Možda mu je nešto stvarno trebalo za tih 25 dolara...stvarno ne pita često za novac...
Čovek je otišao u njegovu sobu i otvorio vrata.
„Jesi zaspao, sine?“, upitao je.
„Ne, tata, budan sam" odgovori dečak.
„Razmišljao sam...možda sam bio prestrog prema tebi malopre. Imao sam težak dan i iskalio sam se na tebi. Evo ti 25 dolara koje si tražio.“
Dečak se uspravio, smešeći se. „Oh, hvala ti, tata!“, poviknuo je. Tada, posegnuvši ispod jastuka, izvukao je snop zgužvanih novčanica.
Kad je video da dečak već ima novac, otac se opet počeo ljutiti.
Dečak je polako izbrojao svoj novac i pogledao oca.
„Zašto si tražio još novca, ako ga već imaš?“, planu otac
„Zato što nisam imao dovoljno, a sada imam.“, odgovori dečak.
„Tata, sada imam 50 dolara. Mogu li kupiti sat tvoga vremena? Molim te, dođi sutra kući sat vremena ranije. Želim večerati s tobom."
Otac je bio slomljen. Zagrlio je sina i molio ga da mu oprosti.

Ovo je samo kratki podsetnik za sve vas koji naporno radite. Ne smemo dozvoliti da vreme prolazi mimo nas a da ne provedemo neko vreme sa ljudima koji nam puno znače, koji su bliski našem srcu. Setite se podeliti tih 50 dolara s nekim koga volite