Ko sam ja i odakle mi pravo da pričam i pišem o toj univerzalnoj temi o kojoj su mnogi mudriji i zreliji od mene već odavna pokušali dati odgovore, i (pogrešno) misle da su u tome uspeli? Ko se krije iza potpisa na dnu ovog teksta i predstavlja kao serijski monogamna zavisnica od ljubavi?
Ali kada si deo jednog tužnog, da ne kažem lošeg, socijalnog okruženja, prepunog depresivnih ljudi otuđenih jedni od drugih, pa čak i od svoje vlastite prirode, kako da pomognem sama sebi da suptilno ne provirujem u tuđe živote? Na kraju krajeva, i ovi će redovi, ipak, završiti jednom u nizu istina o mome.
Nedavno mi se javio prijatelj s kojim sam, igrom slučaja, izgubila kontakt. Jednostavno, razišli su nam se životni putevi i s moje se strane niti jednom nije javila potreba da ga možda upitam kako je. Tužno, pomalo i bezobrazno s moje strane, reći ćete. posebno što je on bio jedan od onih nepresušnih izvora inspiracije, odnosno njegov život, u koji sam drsko zavirivala. Da mi ne bi ostao dužan, upitao me o čemu ću sada pisati kada sam konačno sretna. On, naime, smatra da se o jednoj pomalo idiličnoj ljubavnoj priči nema puno toga reći, te da ljudi jednostavno o tuđoj sreći ne vole znati puno. Što manje znaju, manje vam zavide, iako je više žele i za sebe.
“Sve prave su ljubavi tužne”, pevao je Balašević, a mnogi će se složiti s njime. Ako nema boli, izazova i patnje, ako vaša ljubav ne može biti povod budućem književnom bestselleru ili pesmi uz koju ćete poželeti razbiti čaše i platiti Cigane da vam sviraju dugo u noć, kako ćete znati da je ta ljubav ona prava?
I sada bih se ja trebala staviti u ulogu nekog mudrog s početka ovog teksta, koji će vas razuveriti i dati nadu da tamo negde, na sredini puta, pred kraj balade čeka svakog njegov vlastiti srecan kraj. To nažalost, neće biti lako. Stigla su vremena u kojima se srecni završeci ne vide niti u jednom segmentu života. Kako pronaći unutrasnje zadovoljstvo, ljubav i, što je još važnije, obostrano zadovoljstvo, ako se sreća odlučila sakriti i otići nekom drugom stranom? Kako na sve ovo odgovoriti objektivno kada svako od nas živi život na svoj način?
Niko od nas između dva izbora neće biti toliko lud da izabere onaj teži, a onda opet, ako je bilo lako, zašto negde u kutu naše glave imamo usađeno ono pitanje “Ako je bilo lako, da li je bilo vredno?” I konačno, “Šta ako nije bilo pravo?”
Vidite, potpuno subjektivno, jer drugačije ne mogu, odgovorit ću vam da od svih stvari na svetu, svih ciljeva, loših izbora sredstava, moralnih igrica, mogućih i nemogućih načina traženja sreće, ljubav treba doći lagano. Treba vas, ako je ikako moguće, uhvatiti nespremne, da se ne stignete ni upitati “Šta sad?”, da ne stignete dozvoliti vlastitom strahu od potencijalne boli, patnje ili čak vezivanja za nekoga da vas zakoči.
Da bi bila prava, za nju morate otpustiti sve kočnice. Ne mora biti tužna da bi bila prava, a ako vam se čini da je sve idealno, pustite da tako i bude. Da vas obuzme onaj neponovljivi osećaj leptirića u stomaku, kojih neće uvek biti, ako se zajednički ne borite da ih konstantno oživljavate. Tražite kompromise, tražite sreću i maštajte o večnosti. Pronađite je prvo u sebi, makar trebale godine samoće da upoznate onaj deo vas koji ćete potpuno iskreno izložiti nekom drugom. Taj čarobni, skriveni i intimni deo vas u koji će moći proviriti samo ona osoba kojoj je jednako potrebno kao vama da voli. Sigurna sam, potrebno je svakome.
Pogledajte samo koliko puta dnevno naiđete na nečije profile na društvenim mrežama koji će vam i najnepoznatije osobe učiniti poznatima i približiti vam njihov svet. Približice će vam osobe za koje se nećete ni nadati koliko su vam slične, i shvatićete koliko svi na neki neobičan način gajimo iste zelje, sumnje i strahove. Neki neće dopustiti da im se približite, neki će nastaviti svoju intimu izlagati kao šarene artikle u izlogu bez ikakve namere da pronađu sreću. Njihovi negativni stavovi naterace će vas da pomislite da je tako normalno, društveno prihvaćeno, te da tako jednostavno treba biti. Ne treba, ako vi to ne želite. Ignorisite strahove, i tuđe i svoje. Izađite iz kože koja vas steže i vuče prema nazad. Šta onda ako se razočarate? Jednom, kada se osvrnete iza sebe, moći ćete, sa nekim melanholičnim tonom reći sami sebi da ste jednom i vi proživeli tu magičnu ljubav. Možda ćete poželeti da o njoj pričati, ako čak ne i zapisati nešto što će, ako ne ljubav sama, ipak ostati večno.
Nemojte ružno govoriti o ljubavi, ona to nije zaslužila. Barem ona prava nije.
Ta prava ljubav čeka na svakoga. Molim vas, barem kad je ljubav u pitanju, nemojte biti kukavice. Verujte mi, iako “ko sam ja da to tvrdim”, u jednom trenutku ovog nimalo lakog života, isplatiće vam se.
Нема коментара:
Постави коментар